У природи је све повезано!
Томас Хаксли (1825-1895), чувени енглески биолог, покушао je да објасни сложеност природних процеса на оригиналан начин, повезујући наизглед неповезане појаве. У том смислу, он је рекао да количина млека произведеног у Енглеској зависи од броја старих дама. Он је то објаснио на следећи начин: „Сви знају да се многе старе даме брину о дивљим мачкама, луталицама, које једу мишеве. Мишеви се поред осталог хране инсектима који су корисни опрашивачи јестивих и лековитих биљака, које утичу на квалитет и количину млека".
Дакле: што више старих дама, више мачака, мање мишева, више инсеката, више лековитог биља, више млека.
Томас Хаксли (1825-1895), чувени енглески биолог, покушао je да објасни сложеност природних процеса на оригиналан начин, повезујући наизглед неповезане појаве. У том смислу, он је рекао да количина млека произведеног у Енглеској зависи од броја старих дама. Он је то објаснио на следећи начин: „Сви знају да се многе старе даме брину о дивљим мачкама, луталицама, које једу мишеве. Мишеви се поред осталог хране инсектима који су корисни опрашивачи јестивих и лековитих биљака, које утичу на квалитет и количину млека".
Дакле: што више старих дама, више мачака, мање мишева, више инсеката, више лековитог биља, више млека.
Витез и врапци
Путовао једним широким пољем неки храбри витез у оклопу, на добром коњу...
Када је био на средини поља примети нешто јако необично: сви врапци пали на земљу, легли на леђа и своје слабашне ножице упрли према небу....!
Витеза то јако зачуди, па упита најближег врапца:
- "О мали врапци, зашто сте сви легли на леђа и упрли ноге према небу?"
- "Смели витеже" одговори учтиво врабац..."Чули смо да ће данас ПАСТИ НЕБО, па се спремамо да га зауставимо!"
- "Ха, ха, ха..."засмеја се храбри витез"..па како мислите ви, тако мали и слаби, да можете да зауставите велико небо да не падне"
- "Витеже.." лаконски одговори врабац "ако свако од нас, малих и слабих, уради СВЕ ШТО ЈЕ У ЊЕГОВОЈ МОЋИ, небо никада не може пасти!"
Јеврејска народна басна
Морска звезда
Шетајући плажом предвече, старац примети младу жену како узима насукане морске звезде и баца их назад у море.
Коначно ју је сустигао и упитао зашто то ради. Одговорила је да ће морске звезде до јутра угинути.
"Али плажа се простире у недоглед, а морских звезда има на хиљаде." - рече старац. "Зар ће твој труд учинити било какву разлику?"
Млада жена погледа морску звезду коју је имала у руци, и баци је у сигурност мора. - "За ову морску звезду постоји разлика." - рече она.
Два семена
Пролеће је. Два семена леже једно поред другог у плодном тлу.
Прво семе каже: Желим да растем! Желим да пустим своје корење дубоко у земљу испод мене, и да погурам своје изданке кроз земљину кору изнад себе. Желим да развијем своје пупољке да би објавили долазак пролећа. Желим да на свом листу осетим топлоту сунчевих зрака и на петељкама благослов јутарње росе.
И тако је расло.
Друго семе каже: Плашим се. Ако пустим своје корење у земљу испод мене, не знам на шта могу да наиђем у тами. Ако се пробијам кроз чврсто тло изнад себе, могу да оштетим танане изданке, шта ако отворим своје пупољке, а пуж покуша да их поједе? А шта ако почнем да цветам, а дете ме ишчупа из земље. Не, много је боље да чекам док све не буде безбедно.
И тако је чекало.
Једна кока која је чепркала по башти, тражећи храну, пронашла је семе које је чекало, и одмах га је појела.
Све ове три приче имају једну заједничку поруку. Откри је. Пошаљи свој одговор.
Све што дајемо другма, дајемо и себи...
Један земљорадник, чије је жито увек добијало прву награду на локалном сајму, имао је обичај да најбоље семе дели свим сељацима у околини.
Када су га питали зашто то чини, одговорио је: "То је само питање интереса. Ветар носи полен с једне њиве на другу. Кад би моји суседи узгајали жито лошијег квалитета, унакрсно опрашивање умањило би квалитет мојих приноса. Ето зашто ми је стало да увек саде најбоље семе ".
Да ли овакво понашање земљорадника има везе са "Одрживи развој је развој који задовољава потребе
одрживим развојем? Објасни свој одговор, и садашњице, не доводећи у питање способност будућих
пошаљи га. генерација да задовоље властите потребе". Одрживи развој
подразумева равнотежу између потрошње ресурса и
способност обнављања природних система.
Путовао једним широким пољем неки храбри витез у оклопу, на добром коњу...
Када је био на средини поља примети нешто јако необично: сви врапци пали на земљу, легли на леђа и своје слабашне ножице упрли према небу....!
Витеза то јако зачуди, па упита најближег врапца:
- "О мали врапци, зашто сте сви легли на леђа и упрли ноге према небу?"
- "Смели витеже" одговори учтиво врабац..."Чули смо да ће данас ПАСТИ НЕБО, па се спремамо да га зауставимо!"
- "Ха, ха, ха..."засмеја се храбри витез"..па како мислите ви, тако мали и слаби, да можете да зауставите велико небо да не падне"
- "Витеже.." лаконски одговори врабац "ако свако од нас, малих и слабих, уради СВЕ ШТО ЈЕ У ЊЕГОВОЈ МОЋИ, небо никада не може пасти!"
Јеврејска народна басна
Морска звезда
Шетајући плажом предвече, старац примети младу жену како узима насукане морске звезде и баца их назад у море.
Коначно ју је сустигао и упитао зашто то ради. Одговорила је да ће морске звезде до јутра угинути.
"Али плажа се простире у недоглед, а морских звезда има на хиљаде." - рече старац. "Зар ће твој труд учинити било какву разлику?"
Млада жена погледа морску звезду коју је имала у руци, и баци је у сигурност мора. - "За ову морску звезду постоји разлика." - рече она.
Два семена
Пролеће је. Два семена леже једно поред другог у плодном тлу.
Прво семе каже: Желим да растем! Желим да пустим своје корење дубоко у земљу испод мене, и да погурам своје изданке кроз земљину кору изнад себе. Желим да развијем своје пупољке да би објавили долазак пролећа. Желим да на свом листу осетим топлоту сунчевих зрака и на петељкама благослов јутарње росе.
И тако је расло.
Друго семе каже: Плашим се. Ако пустим своје корење у земљу испод мене, не знам на шта могу да наиђем у тами. Ако се пробијам кроз чврсто тло изнад себе, могу да оштетим танане изданке, шта ако отворим своје пупољке, а пуж покуша да их поједе? А шта ако почнем да цветам, а дете ме ишчупа из земље. Не, много је боље да чекам док све не буде безбедно.
И тако је чекало.
Једна кока која је чепркала по башти, тражећи храну, пронашла је семе које је чекало, и одмах га је појела.
Све ове три приче имају једну заједничку поруку. Откри је. Пошаљи свој одговор.
Све што дајемо другма, дајемо и себи...
Један земљорадник, чије је жито увек добијало прву награду на локалном сајму, имао је обичај да најбоље семе дели свим сељацима у околини.
Када су га питали зашто то чини, одговорио је: "То је само питање интереса. Ветар носи полен с једне њиве на другу. Кад би моји суседи узгајали жито лошијег квалитета, унакрсно опрашивање умањило би квалитет мојих приноса. Ето зашто ми је стало да увек саде најбоље семе ".
Да ли овакво понашање земљорадника има везе са "Одрживи развој је развој који задовољава потребе
одрживим развојем? Објасни свој одговор, и садашњице, не доводећи у питање способност будућих
пошаљи га. генерација да задовоље властите потребе". Одрживи развој
подразумева равнотежу између потрошње ресурса и
способност обнављања природних система.
Мртав као Додо
Током 1973. године научници су на острву Маурицијус, у Индијском океану, открили 13 умирућих стабала Додо-ораховог дрвета. Проценили су њихову старост на око 300 година. Иако већ скоро полу-мртва, ова стабла су рађала орахе, али ни једно семе није могло да изникне у нову биљку.
Научници су се подсетили приче од пре 300 година када је народ Маурицијуса убио последњег додоа, птицу нелетачицу величине ћурке, сродну фамилији голубова.
После обимног истраживања, научници су повезали „конце”. Закључили су да семена овог дрвета стичу клијавост само ако прођу кроз систем органа за варење Додоа која се њима хранила. Каменчићи у вољци ових птица мрвили су плод Додо-ораха, и семе је излазило „већ спремљено” за раст.
Желећи да спасу последња стабла Додо-ораховог дрвета, научници су почели да хране ћурке (које имају сличан систем за варење као Додо). После проласка кроз цревни систем, семе је стицало клијавост.
Порука коју можемо извући из ове приче је: Нестанком птице Додо, ни једна друга птица на острву Маурицијус није била способна да "смрви" плодов омотач, па је доведен у питање опстанак ове врсте дрвета, Додо-ораха.
Шта се из овог кратког текста може закључити? Пошаљите свој одговор.
Током 1973. године научници су на острву Маурицијус, у Индијском океану, открили 13 умирућих стабала Додо-ораховог дрвета. Проценили су њихову старост на око 300 година. Иако већ скоро полу-мртва, ова стабла су рађала орахе, али ни једно семе није могло да изникне у нову биљку.
Научници су се подсетили приче од пре 300 година када је народ Маурицијуса убио последњег додоа, птицу нелетачицу величине ћурке, сродну фамилији голубова.
После обимног истраживања, научници су повезали „конце”. Закључили су да семена овог дрвета стичу клијавост само ако прођу кроз систем органа за варење Додоа која се њима хранила. Каменчићи у вољци ових птица мрвили су плод Додо-ораха, и семе је излазило „већ спремљено” за раст.
Желећи да спасу последња стабла Додо-ораховог дрвета, научници су почели да хране ћурке (које имају сличан систем за варење као Додо). После проласка кроз цревни систем, семе је стицало клијавост.
Порука коју можемо извући из ове приче је: Нестанком птице Додо, ни једна друга птица на острву Маурицијус није била способна да "смрви" плодов омотач, па је доведен у питање опстанак ове врсте дрвета, Додо-ораха.
Шта се из овог кратког текста може закључити? Пошаљите свој одговор.
Дан када су мачке падале на Борнео!
Ово је истинита прича која спада у мојих десет најјомиљенијих.
Зато бих желела да је поделим са вама.
Борнео је велико острво у Индомалајском архипелагу. Раних педесетих година прошлог века, становници Борнеа боловали су од маларије. Светска здравствена организација (WHO) пронашла је решење: да би се истребили комарци који преносе маларију, острво је запрашивано јаким хемијским средством, отровом познатим под именом DDT (ди-ди-ти). Осим што је веома јак отров, DDT се споро и дуго разграђује. Време његове разградње је око 8 година, што значи да је овај отров дуго остајао у телима животиња и преносио се кроз ланце исхране, од најситнијих, до најкрупнијих животиња. Комарци маларичари су убрзо истребљени, а број оболелих од маларије се смањио.
Али ненадано су се појавиле нове невоље и проблеми. Међу првима су били тршчани кровови кућа који су почели да се урушавају и да буквално падају људима на главе. Зашто се ово догађало? Испоставило се да је, осим маларичних комараца, DDT уништио и осе које су спречавале размножавање гусеница које се хране трском. Осе су нестале, а гусенице су се пренамножиле, и тршчани кровови су почели да страдају.
Да све буде још горе, DDT је потровао и зидне гуштере, геконе који су се хранилили инсектима. Геконима су се храниле острвске мачке које су биле следећа карика у ланцу исхране.
Временом, мачке су полако нестајале, а бројност мишева и пацова расла. Међу становницима су се појавили болести (тифус и куга) које су преносили ови глодари.
Да би се изборили са новонасталим проблемима, Светска здравствена организација је морала поново да хитно реагује. Убрзо су над Борнеом летели авиони са 14.000 мачака опремљених падобранима.
Ова операција је остала позната под називом Падање мачака. (Текст је преузет са web странице http://www.flycatfly.com/parachuting-cats, преведен и прилагођен).
Шта мислите, да ли ова прича има везе са предходном? Објасните и пошаљите ваш одговор.
Ово је истинита прича која спада у мојих десет најјомиљенијих.
Зато бих желела да је поделим са вама.
Борнео је велико острво у Индомалајском архипелагу. Раних педесетих година прошлог века, становници Борнеа боловали су од маларије. Светска здравствена организација (WHO) пронашла је решење: да би се истребили комарци који преносе маларију, острво је запрашивано јаким хемијским средством, отровом познатим под именом DDT (ди-ди-ти). Осим што је веома јак отров, DDT се споро и дуго разграђује. Време његове разградње је око 8 година, што значи да је овај отров дуго остајао у телима животиња и преносио се кроз ланце исхране, од најситнијих, до најкрупнијих животиња. Комарци маларичари су убрзо истребљени, а број оболелих од маларије се смањио.
Али ненадано су се појавиле нове невоље и проблеми. Међу првима су били тршчани кровови кућа који су почели да се урушавају и да буквално падају људима на главе. Зашто се ово догађало? Испоставило се да је, осим маларичних комараца, DDT уништио и осе које су спречавале размножавање гусеница које се хране трском. Осе су нестале, а гусенице су се пренамножиле, и тршчани кровови су почели да страдају.
Да све буде још горе, DDT је потровао и зидне гуштере, геконе који су се хранилили инсектима. Геконима су се храниле острвске мачке које су биле следећа карика у ланцу исхране.
Временом, мачке су полако нестајале, а бројност мишева и пацова расла. Међу становницима су се појавили болести (тифус и куга) које су преносили ови глодари.
Да би се изборили са новонасталим проблемима, Светска здравствена организација је морала поново да хитно реагује. Убрзо су над Борнеом летели авиони са 14.000 мачака опремљених падобранима.
Ова операција је остала позната под називом Падање мачака. (Текст је преузет са web странице http://www.flycatfly.com/parachuting-cats, преведен и прилагођен).
Шта мислите, да ли ова прича има везе са предходном? Објасните и пошаљите ваш одговор.
Леопарди су наши пријатељи такође
Пре неколико година, народ покрајине Малави у Африци, жалили су се на леопарде који су убијали њихову стоку и псе чуваре. Да би им удовољили, влада ове покрајине је наредила да се организује лов на леопарде. Неколико година касније, пољопривредници су почели да се жале на честе упаде мајмуна, бабуна, који су залазили у поља са житарицама и пустошили их. Штета је сада била далеко већа.
Смањењем броја леопарда, људи су елиминисали предатора бабуна, што је утицало на повећање њиховог броја. Како се услед повећане бројности популације бабуна и њихова основна храна смањила, бабуни су почели да се хране житарицама.
Да пољопривредници нису боље чували своју стоку и псе и оставили леопарде да раде свој посао и одржавају бројност бабуна под контролом, до овог исхода не би дошло.
Пре неколико година, народ покрајине Малави у Африци, жалили су се на леопарде који су убијали њихову стоку и псе чуваре. Да би им удовољили, влада ове покрајине је наредила да се организује лов на леопарде. Неколико година касније, пољопривредници су почели да се жале на честе упаде мајмуна, бабуна, који су залазили у поља са житарицама и пустошили их. Штета је сада била далеко већа.
Смањењем броја леопарда, људи су елиминисали предатора бабуна, што је утицало на повећање њиховог броја. Како се услед повећане бројности популације бабуна и њихова основна храна смањила, бабуни су почели да се хране житарицама.
Да пољопривредници нису боље чували своју стоку и псе и оставили леопарде да раде свој посао и одржавају бројност бабуна под контролом, до овог исхода не би дошло.
Биљни позив упомоћ
Када непожељне врсте организама нападну, поједине врсте биљка подигну хемијску „узбуну“.
Џемс Тамлинсон, ботаничар из Истраживачке лабораторије америчког Министарства пољопривреде у Гејнсвилу, открио је са колегама занимљиву појаву код неких врста биљака.
На огледним парцелама са кукурузом уочили су да стабљике кукуруза у случајевима најезде непожељних врста, подижу специфичну хемијску „узбуну“ којом позивају осе да их униште. Када гусенице нападну лишће кукуруза и почну да га гризу и једу, оне своју пљувачку мешају са оштећеним деловима лишћа и на тим местима остављају своје ларве. Мешањем пљувачке гусеница, са соковима из оштећеног кукурузног лишћа ствара се одређена хемијска супстанца која се шири ваздухом и привлачи осе. Оне одмах долећу на та места и полажу своја јајашца у ларве гусеница. Када се из тих јајашца излегу младе осе, оне се хране тим ларвама и тако их уништавају. Занимљиво је да се поменута хемијска супстанца не појављује на лишћу које је на неки други начин оштећено.
Према Тамплинсону, сличну врсту одбране од непожељних врста испољавају соја, памук и многе друге биљке. Научници сада проучавају могућност да ову природну реакцију искористе да генетичким инжењерингом смање коришћење хемијских пестицида.
Текст преузет из Еколошког каледоскопа, Димитрије Вујадиновић,Независни истраживачки центар „Плави змај“, Сремски Карловци, 1996.
Када непожељне врсте организама нападну, поједине врсте биљка подигну хемијску „узбуну“.
Џемс Тамлинсон, ботаничар из Истраживачке лабораторије америчког Министарства пољопривреде у Гејнсвилу, открио је са колегама занимљиву појаву код неких врста биљака.
На огледним парцелама са кукурузом уочили су да стабљике кукуруза у случајевима најезде непожељних врста, подижу специфичну хемијску „узбуну“ којом позивају осе да их униште. Када гусенице нападну лишће кукуруза и почну да га гризу и једу, оне своју пљувачку мешају са оштећеним деловима лишћа и на тим местима остављају своје ларве. Мешањем пљувачке гусеница, са соковима из оштећеног кукурузног лишћа ствара се одређена хемијска супстанца која се шири ваздухом и привлачи осе. Оне одмах долећу на та места и полажу своја јајашца у ларве гусеница. Када се из тих јајашца излегу младе осе, оне се хране тим ларвама и тако их уништавају. Занимљиво је да се поменута хемијска супстанца не појављује на лишћу које је на неки други начин оштећено.
Према Тамплинсону, сличну врсту одбране од непожељних врста испољавају соја, памук и многе друге биљке. Научници сада проучавају могућност да ову природну реакцију искористе да генетичким инжењерингом смање коришћење хемијских пестицида.
Текст преузет из Еколошког каледоскопа, Димитрије Вујадиновић,Независни истраживачки центар „Плави змај“, Сремски Карловци, 1996.
И за мрава, потребна је крава!
Да нису само људи способни да укроте животиње доказали су нам и мрави. Ова мајушна бића су једна од најстаријих узгајивача биљних ваши, које су у микро свету исто што и краве за људе.
Биљне ваши су одлични извор хранљивог, слаткастог сока који је права посластица за мраве. Како би увек имали свежи извор хране у својим колонијама, мрави узгајају огроман број "грла" биљних ваши, баш као што то чине људи на фармама. Они се брину о свом стаду, воде их на испашу, контролишу их и музу. Мрави "музу" ваши тако што их прво умирују својим антенама, милују их и стимулишу. Тако опуштене ваши почињу да испуштају драгоцену течност.
Баш као и прави узгајивачи стоке, мрави се сусрећу са истим проблемима. "Крдо" биљних ваши треба добро заштитити, дресирати, нахранити и чувати их од других грабљивица које могу да униште читава легла али и да угрозе постојање мравињака.
Највећи непријатељ мрава и њиховог стада су буба маре, које у сићушном свету представљају суровог предатора. Уз добру организацију и тимски рад, мрави пастири, могу да одбране "стадо" од ових напасника.
Биолози су пратили живот мрава и установили да они врло често изгризу вашима крила како би их спречили да одлете.
Да нису само људи способни да укроте животиње доказали су нам и мрави. Ова мајушна бића су једна од најстаријих узгајивача биљних ваши, које су у микро свету исто што и краве за људе.
Биљне ваши су одлични извор хранљивог, слаткастог сока који је права посластица за мраве. Како би увек имали свежи извор хране у својим колонијама, мрави узгајају огроман број "грла" биљних ваши, баш као што то чине људи на фармама. Они се брину о свом стаду, воде их на испашу, контролишу их и музу. Мрави "музу" ваши тако што их прво умирују својим антенама, милују их и стимулишу. Тако опуштене ваши почињу да испуштају драгоцену течност.
Баш као и прави узгајивачи стоке, мрави се сусрећу са истим проблемима. "Крдо" биљних ваши треба добро заштитити, дресирати, нахранити и чувати их од других грабљивица које могу да униште читава легла али и да угрозе постојање мравињака.
Највећи непријатељ мрава и њиховог стада су буба маре, које у сићушном свету представљају суровог предатора. Уз добру организацију и тимски рад, мрави пастири, могу да одбране "стадо" од ових напасника.
Биолози су пратили живот мрава и установили да они врло често изгризу вашима крила како би их спречили да одлете.
Доказано је да мрави из својих ножица излучују хемикалије које седативно утичу на ваши. На тај начин се обележавају стазе које воде до испаша и уцртава се безбедна зона којом се вашке крећу како би се лакше држале на окупу. Ваши опијене овим примамљивим мирисом мрављих ножица послушно служе својим господарима. Ово је изузетан пример мајсторске манипулације у животињском свету. (преузето са интернета)
Шта мислите, да ли овај однос између биљних ваши и мрава, одговара односу паразит-домаћин, или? Објасните и пошаљите ваш одговор.
Шта мислите, да ли овај однос између биљних ваши и мрава, одговара односу паразит-домаћин, или? Објасните и пошаљите ваш одговор.
Поуке мудрих за оне које их примењују!
Свет је пун чаробних ствари које стрпљиво чекају на наше очи да их угледамо!
Како замишљаш свет, одређује како ћеш живети у њему! Дејвид Сузуки
Свет је пун чаробних ствари које стрпљиво чекају на наше очи да их угледамо!
Како замишљаш свет, одређује како ћеш живети у њему! Дејвид Сузуки
Ко је бољи (Јужна Африка) – прича о два дрвета
Некада давно свет шуме живео је у хармонији. Изненада Неем и Баниан дрво заратише.
Једнога јутра, одмах после буђења шуме, два љутита гласа запараше шумски мир. Била су то стабла Неем и Баниан дрвећа.
Млада веверица која је живела на Баниан дрвету није много обраћала пажњу на њихову свађу. У веселом расположењу скакутала је по Неем дрвету. Спазивши ту прилику, Неем дрво заједљиво и веома гласно рече: „Ко уопште жели да живи на дрвету које има полегле гране.”
Баниан дрво на то одговори: „Ја сам највреднија врста међу дрвећем. Моје гране су дом за разноврсан живи свет шуме. Оне пружају хлад уморним путницима. Птице и животиње хране се мојим лишћем и плодовима. Када си ти рођено, ја сам имао сто седамдесет година. Уосталом, шта ти знаш са својих, једва педесетак година?”
Неем дрво на то одговори: „Са дужним поштовањем тебе као старијег, али ти не би требао да се поносиш својим годинама. Са своји педесет година много сам заслужније од тебе, који имаш сто седамдесет година. Животиње и птице живе у мојој крошњи. Од мога лишћа и плодова људи праве лекове. Иако си старији, ја сам корисније.”
И тако дрвеће је настављало да набраја ко је вредније и боље.
Жаба из суседног потока једно време је слушала ову жустру препирку, а затим се лењо упути до дрвећа.
Рече: „Зашто се свађате. Оба сте корисни. Питање ко је кориснији је сасвим небитно. Сигурна сам да ни једно од вас данас не би постојало да нема воде.“
Некада давно свет шуме живео је у хармонији. Изненада Неем и Баниан дрво заратише.
Једнога јутра, одмах после буђења шуме, два љутита гласа запараше шумски мир. Била су то стабла Неем и Баниан дрвећа.
Млада веверица која је живела на Баниан дрвету није много обраћала пажњу на њихову свађу. У веселом расположењу скакутала је по Неем дрвету. Спазивши ту прилику, Неем дрво заједљиво и веома гласно рече: „Ко уопште жели да живи на дрвету које има полегле гране.”
Баниан дрво на то одговори: „Ја сам највреднија врста међу дрвећем. Моје гране су дом за разноврсан живи свет шуме. Оне пружају хлад уморним путницима. Птице и животиње хране се мојим лишћем и плодовима. Када си ти рођено, ја сам имао сто седамдесет година. Уосталом, шта ти знаш са својих, једва педесетак година?”
Неем дрво на то одговори: „Са дужним поштовањем тебе као старијег, али ти не би требао да се поносиш својим годинама. Са своји педесет година много сам заслужније од тебе, који имаш сто седамдесет година. Животиње и птице живе у мојој крошњи. Од мога лишћа и плодова људи праве лекове. Иако си старији, ја сам корисније.”
И тако дрвеће је настављало да набраја ко је вредније и боље.
Жаба из суседног потока једно време је слушала ову жустру препирку, а затим се лењо упути до дрвећа.
Рече: „Зашто се свађате. Оба сте корисни. Питање ко је кориснији је сасвим небитно. Сигурна сам да ни једно од вас данас не би постојало да нема воде.“
Неразумни лов (Заир)
Сан поглавице афричког села ометало је свеприсутно крекетање жаба из оближње баре. Како није могао да изађе на крај са ноћним жабљим хором, наредио је поданицима да убију све жабе у долини. Овом предлогу успротивила се старица, која је ишла иза поглавице и мештана брбљајући непрестално "све је повезано". Нико од становника села се није обазирао на њене речи. Када су сељани поубијали жабе, над селом се најзад спуспустила тишина, али не задуго. Започео је нови и много непријатнији звук, зујање све већих ројева комараца. Поред зујања, људи нису могли да се лако одбране од уједа комараца. Нико у селу није могао да спава. Поглавица је наредио мештанима да поубијају све комарце.
Међутим, сељаци су знали да је то немогуће, па су почели да се исељавају. Напокон је поглавица схватио значење речи "све је повезано".
Сан поглавице афричког села ометало је свеприсутно крекетање жаба из оближње баре. Како није могао да изађе на крај са ноћним жабљим хором, наредио је поданицима да убију све жабе у долини. Овом предлогу успротивила се старица, која је ишла иза поглавице и мештана брбљајући непрестално "све је повезано". Нико од становника села се није обазирао на њене речи. Када су сељани поубијали жабе, над селом се најзад спуспустила тишина, али не задуго. Започео је нови и много непријатнији звук, зујање све већих ројева комараца. Поред зујања, људи нису могли да се лако одбране од уједа комараца. Нико у селу није могао да спава. Поглавица је наредио мештанима да поубијају све комарце.
Међутим, сељаци су знали да је то немогуће, па су почели да се исељавају. Напокон је поглавица схватио значење речи "све је повезано".
Прича о две жабе
У две посуде налили су воде, у једну - врућу, а у другу - хладну воду. Једну жабу су убацили у врућу воду, а другу у хладну. Жаба коју су убацили у врућу воду, одмах је осетила врелину, па је на време искочила из воде. Другу посуду са жабом су почели да греју на лаганој ватри. Ова жаба није осећала да се вода полако загрева јер јој се организам постепено привикавао на промену температуре; и на крају се скувала.
Тако се и човек привикава на тегобе са здрављем, коришћењу лекова, одавањем лошим навикама, загађењу животне средине и трпи новонастало стање, доводећи себе до превременог краја.
У две посуде налили су воде, у једну - врућу, а у другу - хладну воду. Једну жабу су убацили у врућу воду, а другу у хладну. Жаба коју су убацили у врућу воду, одмах је осетила врелину, па је на време искочила из воде. Другу посуду са жабом су почели да греју на лаганој ватри. Ова жаба није осећала да се вода полако загрева јер јој се организам постепено привикавао на промену температуре; и на крају се скувала.
Тако се и човек привикава на тегобе са здрављем, коришћењу лекова, одавањем лошим навикама, загађењу животне средине и трпи новонастало стање, доводећи себе до превременог краја.
Слике које говоре више од речи!
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Дејвид Белами
У току мог одрастања, телевизијски програм је био сиромашан емисијама које су могле да прате основци и средњошколци, а поготову они који су од малена били заљубљени у природу. Једну од тих ретких емисија водио је енглески ботанича, Дејвид Белами. Зато ме је овај чланак дубоко растужио, и подстакао да вам га проследим.
Аутор: mondo.rs
Синоним многим генерацијама за природњака Дејвид Белами волшебно је нестао са малих екрана. Прочитајте зашто.
"Ја сам најсрећнији човек на свету. У браку сам 57 година са најдивнијом женом, пропутовао сам планету, стајао сам на врху света, снимио преко 400 емисија и проживео један од најчудеснијих живота", каже Дејвид Белами у опширном интервјуу за британски "Daily Mail".
Иако је прошле недеље напунио 80 година, Белами, човек чије су ТВ емисије обележиле детињства бројних генерација и са ових простора, делује живахно и свеже, пун оптимизма.
Данас живи повучено са супругом Роузмери у сред недођије у Округу Дарам, има петоро (четворо усвојене) и деветоро унучића - "сви су различитих боја".
Радосно прича о бројним темама, од Бога (Важно је да имате за шта ћете да се закачите), преко љубави према балету (Да ли знате да сам написао балет који је извођен шест пута?) до браде (Никада, никада у животу се нисам обријао) и омиљеним спидо купаћим гаћама (Моја деца их мрзе, али ја не могу да носим ништа што ми ландара око ногу).
Међутим, осмех са лица нестане када се помену климатске промене и сукоб који је настао 2004. када је, котрирајући научној конвенцији и јавном мњењеу, глобално загревање које је створио човек одбацио као "бесмислицу".
"Од тог тренутка нисам био пожељан на Би-Би-Си-у. Заледили су ме јер нисам веровао у глобално загревање. Моја каријера је пресушила. Избацили су ме из група за очување природне средине и пљували по Лондону. А најгоре од свега је што сам добио писмо у коме је стајало "Дејвид Белами је педофил јер не верује у глобално загревање и убија нашу децу".
"А све то је глупост. Последњих 16 година температуре су у паду, угљен-диоксид у порасту, усеви су постали зеленији и брже расту. Много тога смо урадили да уништимо планету, али човек није изазивач глобалног загревања".
На врхунцу своје каријере, осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Дејвид је стизао свуда - вирио је између палминих грана, крчио пут кроз џунгле и изговарао дивне монологе праћене гестикулирањем немирних руку.
"Никада нисам користио сценарио. Нисам имао екипу која је шест месеци седела на дрвећу да би направила снимак. Само сам причао без престанка. Било је дивно".
Свој 50. рођендан провео је у затвору у Тасманији пошто је блокирао реку Френклин у знак протеста против планиране изградње бране.
Године 1996. је говорио јавно против фарми ветрењача (јер не функционишу) и каже да је то био почетак његовог краја.
"Од тада више нисам био пожељан на Би-Би-Си-у."
Све је кулминирало његовим коментарима о загревању 2004. Коначан ударац добио је када је смењен са места председника Краљевског друштва за дивље животиње.
"Радио сам са њима 52 године, када су ми сменили нису имали образа да ми казу да у лице, него сам сазнао преко новина."
"Ја тврдим да је даље цела та прича око загревања којештарија. Ја нисам усамљен у томе.
Али, не жалим ни за чим. Кад сам био на Би-Би-Си-у могао сам да кажем све што сам хтео. Данас то више не можете. Свет је отишао дођавола."
Упркос дугогодишњој паузи људи га и даље препознају. "Не могу да уђем у воз или авион да ми неко не приђе и не каже, 'Дејвид Белами, нисмо Вас видели дуго на ТВ-у -! Мислили смо да сте мртви!"
Да ли икада жали што је био без длаке на језику и што је утицало да на његов имиџ и популарност?
"Апсолутно не! Кога брига шта су ме ставили у запећак? И даље могу да причам са својим цвећем које дивно напредује и каже ми, 'Хвала ти, Дејвиде!'", каже Белами, преноси Б92.
У нашој земљи, од Дејвида Беламија је изашла само једна књига за децу, 101 начин да спасемо Земљу, издавачке куће Одисеја.
У току мог одрастања, телевизијски програм је био сиромашан емисијама које су могле да прате основци и средњошколци, а поготову они који су од малена били заљубљени у природу. Једну од тих ретких емисија водио је енглески ботанича, Дејвид Белами. Зато ме је овај чланак дубоко растужио, и подстакао да вам га проследим.
Аутор: mondo.rs
Синоним многим генерацијама за природњака Дејвид Белами волшебно је нестао са малих екрана. Прочитајте зашто.
"Ја сам најсрећнији човек на свету. У браку сам 57 година са најдивнијом женом, пропутовао сам планету, стајао сам на врху света, снимио преко 400 емисија и проживео један од најчудеснијих живота", каже Дејвид Белами у опширном интервјуу за британски "Daily Mail".
Иако је прошле недеље напунио 80 година, Белами, човек чије су ТВ емисије обележиле детињства бројних генерација и са ових простора, делује живахно и свеже, пун оптимизма.
Данас живи повучено са супругом Роузмери у сред недођије у Округу Дарам, има петоро (четворо усвојене) и деветоро унучића - "сви су различитих боја".
Радосно прича о бројним темама, од Бога (Важно је да имате за шта ћете да се закачите), преко љубави према балету (Да ли знате да сам написао балет који је извођен шест пута?) до браде (Никада, никада у животу се нисам обријао) и омиљеним спидо купаћим гаћама (Моја деца их мрзе, али ја не могу да носим ништа што ми ландара око ногу).
Међутим, осмех са лица нестане када се помену климатске промене и сукоб који је настао 2004. када је, котрирајући научној конвенцији и јавном мњењеу, глобално загревање које је створио човек одбацио као "бесмислицу".
"Од тог тренутка нисам био пожељан на Би-Би-Си-у. Заледили су ме јер нисам веровао у глобално загревање. Моја каријера је пресушила. Избацили су ме из група за очување природне средине и пљували по Лондону. А најгоре од свега је што сам добио писмо у коме је стајало "Дејвид Белами је педофил јер не верује у глобално загревање и убија нашу децу".
"А све то је глупост. Последњих 16 година температуре су у паду, угљен-диоксид у порасту, усеви су постали зеленији и брже расту. Много тога смо урадили да уништимо планету, али човек није изазивач глобалног загревања".
На врхунцу своје каријере, осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Дејвид је стизао свуда - вирио је између палминих грана, крчио пут кроз џунгле и изговарао дивне монологе праћене гестикулирањем немирних руку.
"Никада нисам користио сценарио. Нисам имао екипу која је шест месеци седела на дрвећу да би направила снимак. Само сам причао без престанка. Било је дивно".
Свој 50. рођендан провео је у затвору у Тасманији пошто је блокирао реку Френклин у знак протеста против планиране изградње бране.
Године 1996. је говорио јавно против фарми ветрењача (јер не функционишу) и каже да је то био почетак његовог краја.
"Од тада више нисам био пожељан на Би-Би-Си-у."
Све је кулминирало његовим коментарима о загревању 2004. Коначан ударац добио је када је смењен са места председника Краљевског друштва за дивље животиње.
"Радио сам са њима 52 године, када су ми сменили нису имали образа да ми казу да у лице, него сам сазнао преко новина."
"Ја тврдим да је даље цела та прича око загревања којештарија. Ја нисам усамљен у томе.
Али, не жалим ни за чим. Кад сам био на Би-Би-Си-у могао сам да кажем све што сам хтео. Данас то више не можете. Свет је отишао дођавола."
Упркос дугогодишњој паузи људи га и даље препознају. "Не могу да уђем у воз или авион да ми неко не приђе и не каже, 'Дејвид Белами, нисмо Вас видели дуго на ТВ-у -! Мислили смо да сте мртви!"
Да ли икада жали што је био без длаке на језику и што је утицало да на његов имиџ и популарност?
"Апсолутно не! Кога брига шта су ме ставили у запећак? И даље могу да причам са својим цвећем које дивно напредује и каже ми, 'Хвала ти, Дејвиде!'", каже Белами, преноси Б92.
У нашој земљи, од Дејвида Беламија је изашла само једна књига за децу, 101 начин да спасемо Земљу, издавачке куће Одисеја.
|
|
|
Три бивола и лав - Езопова басна
На зеленој афричкој савани пасла су три бивола. Договорила су се да ће се сложно бранити док су на паши и да ће један другом помагати када се нађу у опасности. Тако сложни пркосили су многобројним предаторима саване (лавови, хијене, гепарди). Ни један од њих се није усуђивао да нападне.
Једнога дана лав је био гладан. Дође на ливаду, сачека ноћ и почне сваком биволу на уво шапутати шта су остала двојица причали о њему. Убрзо су биволи почели да верују у лажи. Растао је гнев у њима. После жустре свађе, сва три бика одоше свако на своју страну. Када су се биволи осамили, сваки је постао лак плен грабљивица. Тада лав поче нападати једног по једног и за осам дана поједе сву тројицу.
На зеленој афричкој савани пасла су три бивола. Договорила су се да ће се сложно бранити док су на паши и да ће један другом помагати када се нађу у опасности. Тако сложни пркосили су многобројним предаторима саване (лавови, хијене, гепарди). Ни један од њих се није усуђивао да нападне.
Једнога дана лав је био гладан. Дође на ливаду, сачека ноћ и почне сваком биволу на уво шапутати шта су остала двојица причали о њему. Убрзо су биволи почели да верују у лажи. Растао је гнев у њима. После жустре свађе, сва три бика одоше свако на своју страну. Када су се биволи осамили, сваки је постао лак плен грабљивица. Тада лав поче нападати једног по једног и за осам дана поједе сву тројицу.
Каква животна поука се може закључити из ове басне?
Зашто је у природи важан живот у групи (популацији)?
Ако лав живи у чопору, а биволи у крду, које животиње живе у:
Зашто је у природи важан живот у групи (популацији)?
Ако лав живи у чопору, а биволи у крду, које животиње живе у:
- стаду,
- јату,
- роју,
- колонији,
- породици?
Да ли сте знали да је за једну стандардну шољицу кафе (125 ml) потребно 140 литара воде!
Уз црни напитак се причају многе приче, али постоји и једна неиспричана.
Да ли сте од јутрос попили своју кафу? Да ли вам је уобичајена доза за почетак дана једна или две шољице? Пијете ли “турску”, нес-кафу или филтрирану? Или сте, превише забринути за своје здравље, некако набавили “декаф” – кафу којој је извађена душа, односно кофеин, оно што је чини кафом. Кафа је једнима насушна потреба организма, другима ритуал, трећима социјални чин. Уз кафу се склапају познанства, одржавају пријатељства, закључују послови, рађају идеје, причају приче. Овога јутра нудимо вам причу о шољици кафе, која може да буде и историја напитка у шољици баш овог момента пред вама и хиљаде других који се у овом тренутку испијају на свим меридијанима.
Уз црни напитак се причају многе приче, али постоји и једна неиспричана.
Да ли сте од јутрос попили своју кафу? Да ли вам је уобичајена доза за почетак дана једна или две шољице? Пијете ли “турску”, нес-кафу или филтрирану? Или сте, превише забринути за своје здравље, некако набавили “декаф” – кафу којој је извађена душа, односно кофеин, оно што је чини кафом. Кафа је једнима насушна потреба организма, другима ритуал, трећима социјални чин. Уз кафу се склапају познанства, одржавају пријатељства, закључују послови, рађају идеје, причају приче. Овога јутра нудимо вам причу о шољици кафе, која може да буде и историја напитка у шољици баш овог момента пред вама и хиљаде других који се у овом тренутку испијају на свим меридијанима.
Од Колумбије до џезве
Прича о кафи мора да почне брањем зелених зрна, која су, рецимо, узгајана на једној малој фарми у регион Колумбије који се зове Антиокија. Могло би то да буде и негде у Бразилу, или Етиопији, Кенији, али свако кафено путовање мора да почне на исти начин – жетвом плодова. У овом случају, путовање је у ствари започело пре три генерације, када су у подручју Антиокије искрчене столетне „кишне шуме”, да би се, кад је почео први светски „бум кафе” на том месту створиле плантаже. То је био почетек процеса који је до данас за исход имао готово драматично угрожавање еколошког система тог региона. За вашу шољицу кафе убрано је око сто зрна, што је 2,5 одсто од укупног годишњег рода једног стабла. Ако пијете две кафе дневно, за то ваше задовољство годишње се обере укупно 18 стабала. Њихово узгајање, пак, захтевало је неколико доза инсектицида, који су произведени у долини Рајне, у Европи. Отпаци из тамошњих фабрика пестицида учинили су ову реку једном од најзагађенијих на свету. У Колумбији, док су грмови кафе запрашивани, део пестициде доспео је у плућа фармера. Остатке хемикалија спрала је киша, па је отров тако доспео до потока и река, ширећи се по екосистему.
Кафа је за Европу отпремљена у броду конструисаном у Јапану, од челика направљеног у Јужној Кореји. Гвожђе за тај челик добијено је из руде ископане у рудницима Папуа Нове Гвинеје, где локална племена нису добила никакву компензацију за уништено окружење и загађену воду. Тамошња влада, шта више, подстиче рударство, јер руду извози да би обезбедила девизе за краткорочни бољитак који угрожава дугорочно благостање сопственог народа.
У некој од европских лука кафа је искрцана и пржена на 400°C око 13 минута. Потом је, да би задржала свежину, спакована у четворослојне врећице од полиетилена, најлона, алуминијумске фолије и полиестера. Три пластична слоја направљена су при том од нафте која је танкером допремљена из Саудијске Арабије (погон танкера је такође на нафту). Пластика је увезена из Лујзијане, САД, из такозваног "коридора рака", који је име добио због велике концентрације хемијских фабрика. Алуминијумска фолија је, пак, добијена из боксита ископаног у Аустралији, на земљи насилно одузетој од Абориџина, и превезеног теретним бродом који је покретала нафта из Индонезије. Руда је у алуминијум прерађена у фабрици која је, испуштала отпатке у оближњу реку, уништила неколико врста рибе низводно. Тако спакована кафа развезена је потом камионима који су трошили дизел гориво, добијено из једне од многих рафинерија, осведочених загађивача ваздуха и воде.
Прича о кафи мора да почне брањем зелених зрна, која су, рецимо, узгајана на једној малој фарми у регион Колумбије који се зове Антиокија. Могло би то да буде и негде у Бразилу, или Етиопији, Кенији, али свако кафено путовање мора да почне на исти начин – жетвом плодова. У овом случају, путовање је у ствари започело пре три генерације, када су у подручју Антиокије искрчене столетне „кишне шуме”, да би се, кад је почео први светски „бум кафе” на том месту створиле плантаже. То је био почетек процеса који је до данас за исход имао готово драматично угрожавање еколошког система тог региона. За вашу шољицу кафе убрано је око сто зрна, што је 2,5 одсто од укупног годишњег рода једног стабла. Ако пијете две кафе дневно, за то ваше задовољство годишње се обере укупно 18 стабала. Њихово узгајање, пак, захтевало је неколико доза инсектицида, који су произведени у долини Рајне, у Европи. Отпаци из тамошњих фабрика пестицида учинили су ову реку једном од најзагађенијих на свету. У Колумбији, док су грмови кафе запрашивани, део пестициде доспео је у плућа фармера. Остатке хемикалија спрала је киша, па је отров тако доспео до потока и река, ширећи се по екосистему.
Кафа је за Европу отпремљена у броду конструисаном у Јапану, од челика направљеног у Јужној Кореји. Гвожђе за тај челик добијено је из руде ископане у рудницима Папуа Нове Гвинеје, где локална племена нису добила никакву компензацију за уништено окружење и загађену воду. Тамошња влада, шта више, подстиче рударство, јер руду извози да би обезбедила девизе за краткорочни бољитак који угрожава дугорочно благостање сопственог народа.
У некој од европских лука кафа је искрцана и пржена на 400°C око 13 минута. Потом је, да би задржала свежину, спакована у четворослојне врећице од полиетилена, најлона, алуминијумске фолије и полиестера. Три пластична слоја направљена су при том од нафте која је танкером допремљена из Саудијске Арабије (погон танкера је такође на нафту). Пластика је увезена из Лујзијане, САД, из такозваног "коридора рака", који је име добио због велике концентрације хемијских фабрика. Алуминијумска фолија је, пак, добијена из боксита ископаног у Аустралији, на земљи насилно одузетој од Абориџина, и превезеног теретним бродом који је покретала нафта из Индонезије. Руда је у алуминијум прерађена у фабрици која је, испуштала отпатке у оближњу реку, уништила неколико врста рибе низводно. Тако спакована кафа развезена је потом камионима који су трошили дизел гориво, добијено из једне од многих рафинерија, осведочених загађивача ваздуха и воде.
|
Велика индустрија малог задовољства
Писац ових редова пије само филтер кафу, употребљавајући при том уместо папирних, такозвани „златни филтер”, који се пере и практично, траје неограничено. Филтер је направљен у Немачкој. Његова микроскопска позлата је од злата из руских рудника у процесу производње који за 3 грама жутог метала захтева 1 тону отпада. Приликом ове рафинације користе се многе киселине које завршавају у води, чиме се загађење преноси стотинама километара унаоколо. Ако кафу спремате у бакарној џезви, подсетићемо вас на уништену природу у околини борских рудника. Све у свему, шољица кафе коју смо управо испили допринела је деградацији еколошког система у неколико региона, подразумева бар у четири случаја експлоатацију домородаца у корист наше потрошачке културе, троши прилично фосилних горива чије штетно дејство на природну околину није спорно… Мало задовољство наших живота ангажује, дакле, потенцијале неколико великих индустрија, које су, како тврди једна анализа "World watch” института из које смо узели чињенице за ову причу, доказано штетне за биолошки сиyстем планете и поједине људске културе. Али, слична прича се може испричати о готово сваком производу који трошимо. Наша цивилизација је једноставно на колосеку који ће, ако се у међувремену не направи неко раскршће, брзо стићи до свог слепог краја. Димитрије Вујадиновић – Еколошки каледоскоп – Независни истраживачки центар „Плави змај”, Сремски Карловци, 1996. |
И за све оне храбре ево интернет странице да израчунају свој водени отисак.
|
Да ли вам срце задрхти када угледате овакав призор?
На Соломонским острвима, острвљу у Јужном Пацифику, становници једног села примењују јединствену технику сече дрва. Ако је стабло превелико да би се оборило секиром, сељаци га секу виком. (Тренутно не могу наћи тај чланак, али часна реч, прочитао сам га.) Дрвосече које поседују ту моћ прикраду се стаблу тачно у зору и изненада почну да вичу на њега из све снаге. Раде то тридесет дана. Стабло умре и сасуши се. Теорија гласи да вика убија дух стабла. И сељаци тврде да их та техника никада није изневерила. Роберт Фулгам – Необичне мисли о обичним стварима.
На Соломонским острвима, острвљу у Јужном Пацифику, становници једног села примењују јединствену технику сече дрва. Ако је стабло превелико да би се оборило секиром, сељаци га секу виком. (Тренутно не могу наћи тај чланак, али часна реч, прочитао сам га.) Дрвосече које поседују ту моћ прикраду се стаблу тачно у зору и изненада почну да вичу на њега из све снаге. Раде то тридесет дана. Стабло умре и сасуши се. Теорија гласи да вика убија дух стабла. И сељаци тврде да их та техника никада није изневерила. Роберт Фулгам – Необичне мисли о обичним стварима.
У трци за изумирањем
|
|
тајном задатку разоткривају свет трговине угроженим врстама, а са циљем спечавања масовног истребљења. Обилазећи свет како би се неопажено увукли у најопасније црно тржиште и користећи модерну технологију да би забележили везу између емисије угљен-диоксида и истребљења врста, документарац открива невероватне и до сад невиђене слике које ће заиста изменити начин на који посматрамо свет око нас.
„Уз помоћ компаније Discovery, верујем да можемо направити прекретницу и подстаћи промену неопходну за очување планете тако да се може одржати живот свих врста“, изјавио је режисер Луи Психојос. „Никада није постојао важнији тренутак од садашњег - одлуке које донесемо у наредних неколико година утицаће на Земљу и животињске врсте током предстојећих милиона година“.
„Уз помоћ компаније Discovery, верујем да можемо направити прекретницу и подстаћи промену неопходну за очување планете тако да се може одржати живот свих врста“, изјавио је режисер Луи Психојос. „Никада није постојао важнији тренутак од садашњег - одлуке које донесемо у наредних неколико година утицаће на Земљу и животињске врсте током предстојећих милиона година“.
Како се исплати упорност једног посвећеног еко Земљана! Слике говоре више од речи.
ПОСТАНИ ДЕО ПРОМЕНА КОЈЕ ЖЕЛИШ ДА ВИДИШ ОКО СЕБЕ!
ПОСТАНИ ДЕО ПРОМЕНА КОЈЕ ЖЕЛИШ ДА ВИДИШ ОКО СЕБЕ!
|
|
|
Лет колибрија - парабола о животној средини
Ово је прича о великој шуми коју је захватио пожар.
Страшна ватра је горела и беснела.
Све животиње су се бојале и побегле су из својих домова. Слон и тигар, дабар и медвед, сви су бежали, док су птице над њима летеле у паници.
Окупили су се на ивици шуме и гледали. Све животиње су биле ту, сем једне.
Само Дукдукдија, мали колибри, није хтео да напусти шуму. Дукдукдија је брзо одлетео до потока. Кљуном је захватио једну кап воде.
Дукдукдија је долетео назад и просуо воду на ватру.
Поново је одлетео до потока, донео још једну кап и наставио тако - тамо-амо, тамо-амо.
Друге животиње су гледале како мало тело колибрија лети упркос огромном пожару и страховале су. Дозивале су малог колибрија и упозоравале га на опасност од дима и топлоте.
"Шта бих ја могао да учиним?" јецао је зец. "Ватра је превише врела."
"Има превише дима!", завијао је вук.
"Изгореће ми крила! Мој кљун је премали!", викала је сова.
Али мали колибри није одустајао. Летео је до потока и назад, узимао воду и посипао је, кап по кап, на шуму у пожару.
Коначно, велики медвед је рекао: "Мали Дукдукдија, шта то радиш?"
Не застајући, Дукдукдија је погледао доле на све животиње. Рекао је: "Чиним оно што могу."
Наравоученије: Дукдукдија из горуће шуме, као и други колибри који настањују приче и параболе многих народа, није обавезно највећа, најхрабрија, нити најгласнија животиња, која може учинити највише добра или имати највећи утицај. Уместо тога, они који се не боје да делују и свесни су висине улога, могу направити највеће промене. Ова једноставна, а надахњујућа парабола сликовито приказује значај предузимања малих корака да би се остварио велики циљ.
Мајк Никол Јагуланс у сарадњи са Вангари Матаи и Његовом Светости Далај Ламом
Страшна ватра је горела и беснела.
Све животиње су се бојале и побегле су из својих домова. Слон и тигар, дабар и медвед, сви су бежали, док су птице над њима летеле у паници.
Окупили су се на ивици шуме и гледали. Све животиње су биле ту, сем једне.
Само Дукдукдија, мали колибри, није хтео да напусти шуму. Дукдукдија је брзо одлетео до потока. Кљуном је захватио једну кап воде.
Дукдукдија је долетео назад и просуо воду на ватру.
Поново је одлетео до потока, донео још једну кап и наставио тако - тамо-амо, тамо-амо.
Друге животиње су гледале како мало тело колибрија лети упркос огромном пожару и страховале су. Дозивале су малог колибрија и упозоравале га на опасност од дима и топлоте.
"Шта бих ја могао да учиним?" јецао је зец. "Ватра је превише врела."
"Има превише дима!", завијао је вук.
"Изгореће ми крила! Мој кљун је премали!", викала је сова.
Али мали колибри није одустајао. Летео је до потока и назад, узимао воду и посипао је, кап по кап, на шуму у пожару.
Коначно, велики медвед је рекао: "Мали Дукдукдија, шта то радиш?"
Не застајући, Дукдукдија је погледао доле на све животиње. Рекао је: "Чиним оно што могу."
Наравоученије: Дукдукдија из горуће шуме, као и други колибри који настањују приче и параболе многих народа, није обавезно највећа, најхрабрија, нити најгласнија животиња, која може учинити највише добра или имати највећи утицај. Уместо тога, они који се не боје да делују и свесни су висине улога, могу направити највеће промене. Ова једноставна, а надахњујућа парабола сликовито приказује значај предузимања малих корака да би се остварио велики циљ.
Мајк Никол Јагуланс у сарадњи са Вангари Матаи и Његовом Светости Далај Ламом
Пут папира
Некада давно постојало је парче папира. Са овим парчетом папира могло се баш све: да се савија, да буде равно, да стоји усправно па чак и да се праве авиони. Деца су волела да се играју са њиме!
Могла су да цртају по њему, да праве шаре или разне облике.
Али једног дана папир се осетио сувише старим и набораним. Превише се користио тако да није могао више да се игра са децом. Збиља тужно.
И пре него што је знао шта се дешава, нашао се згужван на дну канте за ђубре. Одатле је крену до уличног контејнера одакле су га покупили радници градске чистоће.
Мало парче папира бачено је у камион са осталим папирима који су били стари, наборани, и прилично мрзовољни. На путовању је било ветровито, труцкаво, и предуго за тако уморно парче папира. Од светла до таме, од ветра до кише. На крају га је нешто зграбило, спљескало и бацило у велики контејнер са осталим папирима. Убрзо су их све сортирали, поређали а затим гурнули напред. Ово мало парче папира није могло много да учини у оваквом јадном стању. Угледало је огромну дробилици и одмах је све схватило.
„Ох НЕ! Ово је крај! Било је толико тога што сам хтео да урадим! Желео сам да буде реклама за путовање на Хаваје, или правно обавезујући документ. Али, авај, ово је крај.“
И пре него што је схватило, згњечено је у танки лист папира. Хм, помислило је, па то није тако лоше. Онда је видео резач! И још једна дробилица ох НЕ!
Папир је покушао да побегне, да се бори са другим папирима и новинама, али је ипак на крају било ухваћено. Почело је да се цепа покушавајући да се одвоји. Скоро да се преполовио. Само га је један комадић држао.
„Могу да то урадим!“ Али, било је прекасно. Дробилица и нож за сечење папира пресудише овој тужној маси. Папир затвори очи.
Прошло је неко време. Полако је трепнуо. Схватио је да је потпуно миран. Чак и мало осунчан. Гледајући около, папир схвати да седи поред табака свежег папира. Погледа доле по себи. Био је потпуно чист, гладак, са свежим слојем белила! Нагнуо се више да испита остатак себе, да види шта се то дешава када је приметио фин водени жиг на леђима.
Шта је ово – упитао је. Рециклирани логотип!
Арвин Денг
Могла су да цртају по њему, да праве шаре или разне облике.
Али једног дана папир се осетио сувише старим и набораним. Превише се користио тако да није могао више да се игра са децом. Збиља тужно.
И пре него што је знао шта се дешава, нашао се згужван на дну канте за ђубре. Одатле је крену до уличног контејнера одакле су га покупили радници градске чистоће.
Мало парче папира бачено је у камион са осталим папирима који су били стари, наборани, и прилично мрзовољни. На путовању је било ветровито, труцкаво, и предуго за тако уморно парче папира. Од светла до таме, од ветра до кише. На крају га је нешто зграбило, спљескало и бацило у велики контејнер са осталим папирима. Убрзо су их све сортирали, поређали а затим гурнули напред. Ово мало парче папира није могло много да учини у оваквом јадном стању. Угледало је огромну дробилици и одмах је све схватило.
„Ох НЕ! Ово је крај! Било је толико тога што сам хтео да урадим! Желео сам да буде реклама за путовање на Хаваје, или правно обавезујући документ. Али, авај, ово је крај.“
И пре него што је схватило, згњечено је у танки лист папира. Хм, помислило је, па то није тако лоше. Онда је видео резач! И још једна дробилица ох НЕ!
Папир је покушао да побегне, да се бори са другим папирима и новинама, али је ипак на крају било ухваћено. Почело је да се цепа покушавајући да се одвоји. Скоро да се преполовио. Само га је један комадић држао.
„Могу да то урадим!“ Али, било је прекасно. Дробилица и нож за сечење папира пресудише овој тужној маси. Папир затвори очи.
Прошло је неко време. Полако је трепнуо. Схватио је да је потпуно миран. Чак и мало осунчан. Гледајући около, папир схвати да седи поред табака свежег папира. Погледа доле по себи. Био је потпуно чист, гладак, са свежим слојем белила! Нагнуо се више да испита остатак себе, да види шта се то дешава када је приметио фин водени жиг на леђима.
Шта је ово – упитао је. Рециклирани логотип!
Арвин Денг
